Navikli smo na glamur na londonskom Sidnam Hilu: Keli Bruk i Džejson Statam su nekada živeli iznad zubara. Ali kada štikle Anuške Hempel stanu na ispucali cement parkinga ispred mog stana, teško je ne pomisliti na one fotografije “Pikčer posta” na kojima članovi kraljevske porodice posećuju porodice pogođene bombardovanjem tokom Drugog svetskog rata. Njena misija u mom skromnom delu predgrađa, međutim, znači više od nuđenja saosećanja. Hempelova – žena koja je izmislila “butik-hotel” pre nego što je on poneo takvo zaštićeno ime – došla je da mi donese informaciju za kojom, kako se čini, sudeći po tekstovima na po dve strane u magazinima o enterijerima i nervoznim porukama na internet forumima na temu “uradi sam”, očajnički žudi polovina vlasnika nekretnina zapadnog sveta: kako jednom običnom domu dati izgled i atmosferu hotelskog apartmana sa pet zvezdica, u kome je cena prenoćišta 750 funti. U ovom slučaju, kako u Hempel-stilu preobraziti skromni adaptirani stan napravljen od srednjeg dela trospratne viktorijanske dvojne kuće.

„Ti bi to mogao”, kaže ona, bacivši pogled po mojoj kuhinji. „Svako bi to mogao. Apsolutno nema razloga zašto ne. Ali mora da postoji kontinuitet između soba. Jedna ideja se mora slediti do kraja.” Setno gleda napolje kroz izlaz u slučaju požara. „I naravno, morao bi da kupiš susednu kuću”. To je šala. Mislim da jeste.

...

Ali vredi zastati da bi se razmislilo o neobičnosti ovog impulsa. Hotelska soba je mesto amnezije. Mučilo bi nas kada bi ona nosila bilo kakav znak prethodnog gosta, naročito budući da mnogi od nas odlaze u hotele da bi radili stvari koje ne bismo radili kod kuće. Očekujemo da hotelska soba bude očišćena tako temeljno kao da je iz kreveta upravo izvučen leš . (U nekim slučajevima, biće da se ovo zaista desilo.) Domaći enterijer otelovljuje suprotnu ideju: to je skladište uspomena. Priča o njegovim stanarima treba da bude tu na fotografijama na kaminu, slikama na zidu, knjigama na policama. Kada bi hotelske sobe bile ljudi, one bi bile nasmešeni pacijenti podvrgnuti lobotomiji ili verovatne psihopate.

Već smo se navikli na glamur u londonskoj četvrti Sidenhem: Keli Bruk i Džejson Stejtam su stanovali iznad stomamatološke ordinacije. Uprkos tome, kada čujem bat potpetica Anuske Hempel kako odzvanjaju po naprslom betonu parkinga kraj mog stana, ne mogu da se ne prisetim tih slika iz časopisa "Picture Post", na kojima se vidi kraljevski par u poseti porodicama žrtava bombardovanja Drugog svetskog rata. Međutim, njen cilj u mom skromnom delu četvrti se ne završava time da meni bude simpatična. Hempel, žena koja je izmislila butik hotele mnogo pre nego što se taj koncept proširio, došla je da podeli sa mnom savete na pitanje za koje bi većina vlasnika nekretnina skupo platila, ako je verovati člancima na dupericama magazina za uređivanje enterijera i usplahirenim postovima na uradi-sam forumima na internetu. A pitanje glasi: šta učiniti sa običnom kućom da dobije izgled i šmek kraljevskog apartmana hotela sa pet zvedica od 1000€ za noć? Ili kako da, u mom slučaju, "hempelizujem" skromnu kuće nastalu od središnjeg dela podeljenog zdanja u viktorijanskom stilu.

“Mogli biste da uspete.”, reče prešavši pogledom preko moje kuhinje. “Svako bi mogao. Uopšte nema razloga. Međutim, mora da postoji kontinuitet između prostorija. Globalna ideja mora da se prožima celim prostorom.” Zatim setno pogleda požarni izlaz. “ I, da, trebalo bi, naravno, da kupite kuću do vaše.” Mislim da je to ipak bila šala.

***

Vredelo bi, pak, izanalizirati mirne glave šta bi bilo čudnovato u takvom poduhvatu. Hotelska soba je svojevrstan amnezični prostor. Bilo bi nam neprijatno kada bi u njoj ostali tragovi prethodnih gostiju, posebno zbog toga što mnogi od nas posećuju hotele da bi radili stvari koje ne praktikuju kod kuće. Očekujemo da hotelska soba bude tako uredna i čista kao da je dan pre mrtvac iznesen sa kreveta (što se ponekad zaista i dešava). S druge strane, unutrašnjost doma oličava drugačiju ideju: ono predstavlja mesto gde odlažemo uspomene. Životne priče njenih žitelja, zasigurno se kriju u slikama iznad ognjišta i knjigama na policama. Kada bi hotelske sobe bile ljudi, bili bi to nasmejani lobotomičari i razumne psihopate.

Mi u londonskom okrugu SE26 smo naviknuti na glamur: Keli Bruk i Džejson Stejtam su živeli iznad stomatološke ordinacije. Ali kada štikle Anuške Hempel udaraju u napukli beton parkinga ispred mog stana, teško je ne pomisliti na one slike iz starih foto magazina na kojima članovi kraljevske porodice posećuju ljude u bombardovanim područjima tokom Drugog svetskog rata. Ipak, njena misija u mom skromnom kraju u predgrađu nije da samo ponudi sažaljenje. Hempelova — žena koja je izmislila butik hotele pre nego što su oni i počeli da nose to ime — došla je da mi da savete o nečemu što, sudeći po oglasima u časopisima o enterijeru i zabrinutim porukama na „uradi sam“ forumima, očajnički želi polovina vlasnika kuća i stanova u zapadnom svetu: kako učiniti da običan dom ima izgled i atmosferu apartmana u hotelu sa pet zvezdica u kome noćenje košta 750 funti. U ovom slučaju, to znači Hempelizovati skromni stan dobijen preradom srednjeg dela trospratne viktorijanske dvojne porodične kuće.

„Ti to možeš da uradiš“, kaže mi dok razgleda kuhinju. „Svako to može. Nema nikakvog razloga zašto ne bi mogli. Ali mora da postoji kontinuitet. Jedna ideja se mora ispratiti u svim prostorijama.“ Zamišljeno gleda kroz prozor ka požarnim stepenicama. „I naravno, moraćeš da kupiš susednu kuću.“ Ona se šali. Bar tako mislim.

...

Ipak, vredi stati i razmisliti o tome kako je čudan taj nagon. Hotelska soba je mesto gde vlada amnezija. Ne bi nam bilo svejedno da možemo da uočimo bilo kakve tragove prethodnog gosta, naročito zato što mnogi od nas idu u hotele kako bi radili stvari koje ne bi radili kod kuće. Očekujemo da hotelska soba bude očišćena temeljno, kao da je leš upravo izvučen iz kreveta. (Ponekad to zaista i jeste slučaj.) Kućni enterijer je oličenje potpuno suprotne ideje: on je riznica sećanja. Priče o ukućanima bi trebalo da budu predstavljene kroz fotografije kraj kamina, slike na zidovima, knjige na policama. Da su hotelske sobe ljudi, one bi bile nasmejani pacijenti kojima je odrađena lobotomija ili moguće psihopate.

Navikli smo na čari Londonskog predgrađa Sajdenham: Keli Bruk i Džejson Statham nekada su živeli iznad zubarske ordinacije. Ipak, teško je ne zamisliti stare fotografije plemstva u poseti raseljenim porodicama tokom Drugog svetskog rata, objavljivane u magazinu "Pikčr Post", kad je štikla Anuske Hempel kročila na napukli cement parkinga ispred mog stana. Njena misija u mom skromnom pamfletu je, međutim, više od izjave saosećanja. Hempelova, žena koja je izmislila butik hotele pre nego što su i dobili takvo ime, došla je da mi da informaciju za kojom je, sudeći po dvostranim reklamama u novinama i po navali komentara na "uradi sam" forumima, polovina imovinskih vlasnika na zapadu žudela: kako prosečnom domu dati izgled i sjaj apartmana hotela sa pet zvezdica, vrednog sedamsto pedeset funti po noćenju. Po Hempelovoj, u ovom slučaju, to znači jednostavno preurediti središnji deo dve spojene, trospratne, Viktorijanske kuće u jedan stan.

"Ti bi to mogao da uradiš," kaže ona, razgledajući moju kuhinju. "Svako bi to mogao. Nema nikakvog razloga zašto ne bi. Ali, sobe moraju da se podudaraju. Jedna ideja mora da se isprati do kraja." Čežnjivo gleda preko požarnih stepenica. "A i morao bi da kupiš susednu kuću, razume se." Mora da se šali. Pretpostavljam.

...

Napravimo na trenutak pauzu i razmotrimo neobičnost ovakve ideje. Hotelska soba je mesto bez dugoročne memorije. Predstavljalo bi nam problem ako bi bilo ikakvog traga od prethodnog stanara, naročito što mnogi od nas odlaze u hotele da rade ono što inače ne bi kod kuće. Želimo da hotelska soba bude čišćena tako detaljno kao da je leš upravo iznesen iz kreveta (ovo bi se nekom prilikom zaista i desilo). Unutrašnjost doma je oličenje suprotne ideje: on je riznica uspomena. Priča njenih stanara bi trebalo da je na fotografijama na kaminu i zidovima, u knjigama na policama. Kad bi hotelske sobe bile ljudi, ličile bi na nasmešene pacijente lobotomije ili potencijalne psihopate.

Nama sa poštanskim brojem SE26 u Londonu glamur nije stran. Keli Bruk i Džejson Stetam nekada su živeli iznad obližnje zubarske ordinacije. Ipak, kada su štikle Anuške Hempel odjeknule trošnim asfaltom na parkingu ispred mog stana, teško da sam mogao da pomislim na bilo šta izuzev onih fotografija iz Picture posta na kojima se vide članovi kraljevske porodice u poseti onima koji su preživeli bombardovanje u Drugom svetskom ratu. Međutim, ona nije stigla u moje skromno predgrađe tek da bi se sažalila nad mojim slučajem. Gospođa Hempel, žena koja je izmislila butik hotele pre nego što su oni dobili to ime, došla je da mi pruži informacije za kojima, sudeći po oglasima u časopisima o uređenju enterijera i nestrpljivim porukama na internet forumima tipa „sam svoj majstor“, žudi polovina vlasnika nekretnina na Zapadu: kako u običan stan presaditi izgled i atmosferu hotelskog apartmana od pet zvezdica u kome noćenje staje 750 funti. U ovom slučaju, ona treba da hempelizuje skroman stan dobijen pregrađivanjem srednje etaže spojene viktorijanske trospratnice.

„Možeš to da izvedeš“, kaže mi merkajući kuhinju. „Svako može. Ništa te ne sprečava, ali sve mora da deluje kao celina. Jedna ideja treba da se sprovede kroz sve prostorije.“ Zamišljeno gleda u protivpožarne stepenice i dodaje: „Naravno, moraćeš da kupiš i susednu kuću“. Šali se. Nadam se.

...

Ipak, bilo bi dobro da zastanemo i razmotrimo neobičnost ove pobude. Hotelska soba se odlikuje bezličnošću. Osećali bismo se neugodno da u njoj spazimo tragove prethodnih stanara, pogotovo zbog toga što mnogi od nas odlaze u hotele da bi radili ono što ne rade kod kuće. Očekujemo da nam hotelska soba bude tako detaljno očišćena kao da su iz kreveta tek izneli mrtvaca. (U pojedinim slučajevima, baš se to i desilo.) Enterijer doma počiva na suprotnoj zamisli: to je skladište uspomena. Trebalo bi da fotografije iznad kamina, slike na zidu i knjige na policama govore nešto o njegovim stanarima. Da su hotelske sobe ljudska bića, bili bi to nasmešeni pacijenti nad kojima je izvedena lobotomija ili društveno prihvatljive psihopate.

Mi sa londonskim poštanskim kodom „SE26“ naviknuti smo na glamur: Keli Bruk i Džejson Stetam su nekada živeli tu iznad zubara. Međutim, kada su potpetice Anuške Hempel sevnule po napuklom asfaltu na parkingu ispred mog stana, bilo je teško ne setiti se onih razglednica sa fotografijama plemića u poseti porodicama kojima su porušene kuće u bombardovanju u drugom svetskom ratu. Njena misija u mom skromnom delu predgrađa ipak se tiče još nečega osim pružanja utehe. Hempelova – žena koja je izmislila butik-hotele pre nego što su oni uopšte i dobili takvo sebi svojstveno ime – došla je da mi pruži informacije koje bi, sudeći po duplericama u časopisima o uređenju enterijera i postovima punih nervoznog iščekivanja na onlajn „uradi sam“ forumima, polovina vlasnika nepokretnosti u Zapadnom svetu čini se očajno hteli da saznaju: kako običnom domu dati izgled i šmek hotelskog apartmana sa pet zvezdica i cenom od 750 funti za noć. Odnosno, kako „hempelizovati", u ovom slučaju, skromni preuređeni stan sačinjen od srednjeg sprata trospratne kuće u viktorijanskom stilu izgrađene za dve porodice.

„Mogli biste to da uradite“, kaže, odmeravajući moju kuhinju. „Svako može to da uradi. Ne postoji apsolutno nijedan razlog protiv. Mada mora da postoji kontinuitet između prostorija. Jedna ideja mora da se sprovede do kraja.“ Žalostivo je pogledala preko požarnih stepenica. „Naravno, morali biste da kupite i susednu kuću.“ To je šala. Valjda.

Vredi, s druge strane, zastati i razmotriti čudnovatost ovog impulsa. Hotelska soba je zaboravni prostor. Smetalo bi nam kada bi posedovala ikakav trag prethodnog posetioca, pogotovo što mnogi od nas odlaze u hotele da rade stvari koje ne bismo radili kod kuće. Očekujemo da hotelska soba bude tako dobro očišćena kao da je u njoj leš upravo bio uklonjen sa kreveta. (U nekim slučajevima, to se zaista i dogodilo). Enterijer doma otelotvoruje suprotnu ideju: on je pohranjivač sećanja. Priča o ukućanima i treba da bude prisutna na fotografijama na pultu iznad kamina, na slikama na zidu, u knjigama na policama. Kada bi hotelske sobe bile ljudi, to bi bili lobotomizovani pacijenti koji se samo smeše, ili moguće psihopate.

Mi smo u Sydenhamu, navikli na glamur: Kelly Brook i Jason Statham živeli su iznad zubarske ordinacije. Međutim, u trenutku dok štikle Anouske Hempel udaraju o ispucali beton parkinga ispred moje zgrade, teško je ne setiti se onih fotografija objavljivanih u “Picture post-u", na kojima članovi kraljevske kuće obilaze porodice pogođene bombardovanjem tokom Drugog svetskog rata. Njena misija u mom skromnom komadu predgrađa, ipak je nešto više od pukog izraza saosećanja. Hempelova – žena koja je osmislila koncept boutique hotela pre nego što se to uopšte tako zvalo- došla je da mi pruži informacije koje je, sudeći prema duplericama u časopisima o enterijeru i uzavrelim postovima sa foruma na temu “Uradi sam”, očajnički priželjkivao svaki drugi vlasnik nekakve nekretnine u zapadnom svetu: kako da učinite da vaš krov nad glavom poprimi izgled i odaje utisak apartmana u hotelu sa pet zvezdica, u kome prenoćište staje 750 funti. Ili u ovom slučaju, kako je Hempelica to ocenila, kako da to napravite od skromnog stana nastalog prepravkom srednjeg parčeta trospratne viktorijanske vagonke.

“Izvodljivo je,” rekla je, bacajući pogled po kuhinji.
“Svako to može da uradi. Nema ni jednog jedinog razloga zašto ne bi moglo. Ali sobe moraju da se nadovezuju jedna na drugu. Jedan lajt –motiv mora da bude sproveden od početka do kraja.” Sa puno pažnje je pogledala napolje, preko požarnih stepenica.
“Bilo bi, naravno, neophodno i da kupite ovu kuću do vaše.” Našalila se. Valjda.
...

Da zastanemo ipak, i razmotrimo svu neobičnost ove, pomenute težnje. Hotelska soba je prostor bez sećanja. Smetalo bi nam kada bi na njoj ostao i najmanji trag njenih prethodnih stanara, naročito ako uzmemo u obzir to da mnogi među nama u hotele odlaze da bi radili stvari koje ne bi radili u sopstvenoj kući. Od sobe u hotelu očekujemo da bude tako temeljno očišćena, kao da je neposredno pre toga leš odvučen iz tamošnjeg kreveta. (U nekim slučajevima, biće da se upravo to i dogodilo.) Izgled domaćeg enterijera je oličenje upravo suprotne ideje: to mesto je skladište uspomena. Priča o životu ljudi koji tu stanuju trebalo bi da bude utkana u fotografije na kaminu, slike na zidovima i police sa knjigama. Kada bi hotelske sobe bile kao ljudi, bile bi kao pacijenti nakon lobotomije, stalno blesavo i prazno nasmejani ili kao veoma vešte psihopate.

Navikli smo na glamur u području 26 jugoistočnog Londona: Keli Bruk i Džejson Statam nekada su živeli nad zubarskom ordinacijom. Ali kada su potpetice Anuške Hempel zazvečale po ispucalom betonu na parkingu ispred mog stana, bilo je teško ne prizvati fotografije iz Pikčer Posta na kojima se vide članovi plemstva kako posećuju bombama pogođene porodice tokom Drugog svetskog rata. Ipak, u mom skromnom delu predgrađa, njena misija je prevazilazila pružanje saosećanja. Hempelova – žena koja je izmislila dizajn-hotel pre no što je poneo bilo kakvo zaštićeno ime – došla je da mi pruži informacije za kojima je žudela, sudeći po člancima u časopisima o enterijeru i nervoznim komentarima na „uradi sam” forumima, polovina vlasnika nekretnina u zapadnom svetu: kako običan dom načiniti da odiše i izgleda poput hotelskog apartmana od pet zvezdica sa cenom noćenja od 750 funti. U ovom slučaju, „hempelizovati” stan dobijen skromnim preuređenjem srednje etaže trospratne kuće u viktorijanskom stilu podeljene po vertikali.

„Možete to da uradite”, kaže ona dok razgleda po mojoj kuhinji. „Svako bi mogao. Nema nijednog razloga protiv. Ali treba da postoji kontinuitet među prostorijama. Mora se ispratiti jedna ideja.” Zamišljeno je bacila pogled na požarne stepenice. „Naravno, moraćete da kupite kuću pored.” To je šala. Valjda.

…

Zaista vredi zastati i razmotriti čudnovatost ovog nagona. Hotelska soba je prostor koji ne pamti. Uznemirilo bi nas ako bi nosio bilo kakav znak prethodnog stanara, naročito ako se uzme u obzir da većina nas ide u hotel da radi stvari koje ne bi radio kod kuće. Očekujemo da su hotelske sobe toliko temeljno očišćene kao da je iz kreveta upravo izvučen leš. (U nekim slučajevima, to se možda i desilo.) Enterijer doma otelotvoruje suprotnu ideju: on je skladište uspomena. Priče ukućana bi trebalo da prenose fotografije na okviru kamina, slike na zidu, knjige po policama. Kada bi hotelske sobe bile ljudi, onda bi to bili nasmejani pacijenti sa odeljenja za lobotomiju ili prikrivene psihopate.

Isečak iz “U svom domu kao u hotelu” od M. Svita, Ekonomist
Svi smo navikli na glamur u londonskom predgradju sa poštanskim brojem SE26 – Keli Bruk i Dzejson Statem su tu nekada stanovali iznad zubarske ordinacije. Medjutim, kada su potpetice Anuške Hempel zaparale ispucali cement na parkiralištu ispred mog stana, nisam mogao a da ne pomislim na fotografije iz časopisa “Pikčr Poust” koje prikazuju članove kraljevske porodice u poseti familijama pogodjenim bombardovanjem u drugom svetskom ratu.Pa ipak, njena misija u mom skromnom delu predgradja predstavlja nešto mnogo više od pukog pokazivanje saosećanja. Hempelova, žena koja je izmislila instituciju butik hotela još mnogo pre nego što su oni poneli taj ekskluzivni naziv, došla je da mi pruži informacije za kojima, sudeći po stranicama magazina za unutrašnje uredjenje i brojnim oglašavanjima na internet forumima tipa “Uradi sam”, očajnički žudi polovina vlasnika nekretnina u zapadnom delu sveta: kako da prosečnom domu date izgled i “šmek “ apartmana u hotelu sa 5 zvezdica u kojem noćenje košta 750 funti. To je, u ovom slučaju značilo, dati “hempelovski” sjaj skromnom, preuredjenom stanu koji zauzima središnji deo viktorijanske trospratnice sa vertikalnom podelom.
“To se može izvesti”, rekla je, prelazeći pogledom preko moje kuhinje.” Svako to može da uradi, zaista nema razloga da se to ne izvede. Medjutim, potrebno je da se se očuva kontinuitet izmedju prostorija, da se ispoštuje jedna jedinstvena ideja kroz ceo stan”. Čeznutljivo gledajući ka protivpožarnom izlazu, dodaje: “Naravno, moraćete da kupite i susedni stan”. To je šala, bar ja tako mislim.
******
Medjutim, ovde bi vredelo zastati i zamisliti se malo nad neobičnošću ovog impulsa. Hotelska soba je prostor koji pati od gubitka pamćenja. Nama bi smetalo ako bi ona nosila i najmanji znak podsetnik na njene prethodne korisnike, pogotovu zbog toga što mnogi od nas odlaze u hotele da bi tamo radili ono što inače ne bi u svom domu. Od hotelske sobe očekujemo da bude besprekorno očišćena, kao da je iz nje upravo odvežen nečiji leš (u nekim slučajevima, ovo se upravo i dešava). Kućni enterijer odražava sasvim suprotnu ideju – predstavlja riznicu uspomena. On bi trebalo da priča storiju o svojim ukućanima kroz fotografije na kaminu, slike na zidovima i knjige na policama . Kada bi hotelske sobe imale ljudski oblik, ličile bi na nasmešene pacijente posle izvršene lobotomije ili na uverljive umobolnike.

Navikli smo se na glamur u jugoistočnom Londonu 26: Keli Bruk i Džejson Statem su živeli iznad zubara. Ali kada su potpetice Anuske Hempel počele da odzvanjaju po ispucalom betonu parkinga pored mog stana, nisam mogao a da ne pomislim na one fotografije na razglednicama kraljevske porodice koja posećuje domaćinstva koja su bombardovana tokom drugog svetskog rata. Njena misija u ovom mom skromnom predgrađu je ipak nešto više od izražavanja običnog sažaljenja. Gospođa Hempel-žena koja je izumela hotel-butik pre nego što je on dobio ime vlasnika-došla je da mi prenese informaciju zbog koje , sudeći po duplericama luksuznih časopisa i napisima zabrinutih učesnika internet foruma u vezi sa savetima tipa "Uradi sam", polovina privatnih vlasnika u Zapadnom svetu pada u očajanje: kako običnom domu dati zgled i ambijent hotela sa pet zvezdica, apartmana za koji treba platiti 750 funti za jednu noć. U ovom slučaju, za Hempelovu, to je skroman stan koji nastaje od preuređenog srednjeg dela jedne trospratne viktorijanske zgrade bliznakinje.

"Vi biste mogli to da uradite", kaže ona, bacajući brz pogled po mojoj kuhinji. " Svako bi to mogao da uradi. Uopšte nema razloga zašto se to ne bi moglo. Ali, između soba mora da postoji kontinuitet. Mora se ostati dosledan samo jednoj ideji." Čežnjivo je pogledala napolje preko protivpožarnih stepenica. " A morali biste da kupite i susednu kuću, naravno." To se ona šali, pomislih.

Vredi malo stati, ipak, pa razmisliti o neobičnosti ovog predloga. Hotelska soba predstavlja amnezijski prostor. Bilo bi nam neprijatno ako bi ona odisala nekim tragom prethodnog korisnika, naročito zato što mnogi od nas odlaze u hotele da bi tamo radili stvari koje ne bi radili kod kuće. Od hotelske sobe očekujemo da bude tako čista kao krevet sa kojeg je upravo odnet nečiji leš. (U nekim slučajevima, može se nešto tako i desiti.) Unutrašnjost doma podrazumeva nešto sasvim suprotno: to je trezor uspomena. Priča o njegovim stanarima mora da bude tu, na fotografijama koje se nalaze iznad kamina, na slikama koje su na zidovima, u knjigama koje stoje na policama. Kada bi hotelske sobe bile ljudi, oni bi izgledali poput pacijenata kojima je urađena lobotomija i koji imaju zaleđeni osmeh na licu ili poput pravih psihopata.

Naviknuti smo na sjaj zvezda u našem kraju Londona (poštanski okrug SE26): Keli Bruk i Džejson Stejtam su nekad stanovali iznad našeg lokalnog zubara. Ali kada je Anuška Hempel zaštektala svojim potpeticama po ispucalom betonu na parkingu ispred mog stana, teško je bilo ne pomisiliti na foto-reportaže iz časopisa "Picture Post" o pripadnicima Kraljevske porodice u poseti onima koji su tokom Drugog svetskog rata postali beskućnici nakon bombardovanja. Medjutim, njena misija u mom skromnom delu londonskih predgradja je bila više nego pružanje moralne podrške. Hempel - žena koja je izmislila butik-hotel pre nego što mu je dodeljeno to posebno ime - došla je da mi da savete za kojima, ako je suditi po podužim člancima u magazinima za unutrašnje uredjenje i po vapajućim porukama na "uradi-sam" forumima na Internetu, pola vlasnika nekretnina na Zapadu očajno tragaju: kako dati običnom domu izged i utisak izuzetno skupog hotelskog apartmana s pet zvezdica. Kao Hempel-izovati, u ovom slučaju, jedan skroman stan preuredjen is središnje horizontalne kriške jedne vertikalno podeljne trospratne kuće iz Viktorijanskog perioda.

"Vi bi to mogli da uradite" kaže ona, prelečući pogledom moju kuhinju "svako bi to mogao. Absolutno nema razloga zašto to ne bi bilo moguće. Ali mora postojati doslednost od jedne do druge prostorije. Mora se do kraja slediti jedna jedinstvena ideja". Pogledala je sa setom kroz požarni izlaz: "Takodje bi trebalo da kupite i kuću s druge strane vertikalne podele". Mislim da se šalila.
….
Ipak je vredno zastati i razmotriti blagu nastranost ovakvog poriva. Hotelska soba je prostor lišen pamćenja. Bilo bi nam neprijatno ako bi taj prostor pokazivao bilo kakve tragove onih koji su prethodno u njemu boravili, naročito ako imamo na umu da mnogi od nas idu u hotel da bi radili ono što ne bi radili u sopstvenom domu. Očekujemo od hotelske sobe da bude temeljno očišćena, kao da je neki mrtvac upravo odnešen iz kreveta (u nekim slučajevima, to će biti ono što se zaista I dogodilo). Unutrašnjost doma je otelotvorenja sasvim suprotne zamisli: to je mesto gde se čuvaju uspomene. Životna priča onih koji tu obitavaju treba da je prisutna u vidu fotografija postavljenih nad kaminom, slika koje vise na zidovima, kroz izbor knjiga na policama. Da su kojim slučajem živi osobe, hotelske sobe bi bile nasmešene lobotomičarke ili bi sasvim uverljivo mogle da prodju kao psihopate.