Am andern Tag war die Hochzeit. Während der Trauung hörte man die Braut weinen, es schien, als ahne sie ihr trauriges Schicksal voraus, während der Bräutigam, Herr Peter Salomon Curius, selbstbewußt und höhnisch lächelnd um sich blickte. Die Sache war die, daß es kein Geschöpf auf Gottes Erdboden gab, dem er sich nicht überlegen gefühlt hätte.
Als das Hochzeitsmahl zu Ende war, wurde Engelhart mit den andern Kindern ins Freie geschickt. Es war ein lieblicher Garten hinter dem Haus, voll Apfel- und Kirschenbäumen. In dem dumpfen Trieb aufzufallen, sonderte sich Engelhart von der Gesellschaft ab und schritt in einer den Erwachsenen abgelauschten Gangart in der Tiefe des Gartens hin und her. Was ihm unbewußt dabei vorgeschwebt hatte, geschah; die jüngste Cousine folgte ihm, stellte sich ihm gegenüber und blitzte ihn mit dunkeln Augen schweigend an. Nach einer Weile fragte Engelhart um ihren Namen, den er wohl schon einige Male gehört, aber nicht eigentlich begriffen hatte. Sie hieß Esmeralda, nach der Frau des Onkels Michael in Wien, und man rief sie Esmee. Dieser Umstand erweckte von neuem Engelharts prickelnde Eifersucht, und er fing an, prahlerische Reden zu führen. Der Lügengeist kam über ihn, zum Schluß stand er seinem wahnvollen Gerede machtlos gegenüber, und Esmee, die ihn verwundert angestarrt hatte, lief spöttisch lachend davon.
Um diese Zeit faßten seine Eltern den Beschluß, ihn, obwohl er zum pflichtmäßigen Schulbesuch noch ein Jahr Zeit hatte, in eine Vorbereitungsklasse zu schicken, die ein alter Lehrer namens Herschkamm leitete. Herr Ratgeber, der große Stücke auf Engelharts Begabung hielt und große Erwartungen von seiner Zukunft hegte, war ungeduldig, ihn in den Kreis des Lebens eintreten, von der Quelle des Wissens trinken zu sehen. Er dachte an seine eigne entbehrungs- und mühevolle Jugend. Noch in den ersten Jahren seiner Ehe liebte er gehaltvolle Gespräche und gute Bücher und bewahrte eine schwärmerische Achtung für alles, was ihm geistig versagt und durch äußerliche Umstände vorenthalten blieb. | Другог дана је била свадба. За време венчања се чуло да невеста плаче. Деловало је да унапред наслућује своју тужну судбину док је младожења, господин Петер Саломон Куриус, гледао око себе осмехујући се самосвесно и c презиром. Ствар је била та да није било створења на Божјем тлу над којим се он не би осећао надмоћним. Када се завршила свадбена гозба послан је Енгелхарт са осталом децом напоље. Иза куће је био дражестан врт пун стабала јабуке и трешње. Да би се истакао у потмулом терању Енгелхарт се издвојио од друштва и у дубини врта је ходао овамо-онамо на начин прислушкиван од одраслих. Десило се оно ћему се несвесно надао, најмлађа рођака га је следила, стала је наспрам њега и ћутећи севала на њега тамним очима. Енгелхарт се након неког времена распитао за њено име које је већ неколико пута ћуо али га у ствари није разумео. Звала се Есмералда по жени стрица у Бечу а звали су је Есме. То стање је изнова пробудило Енгелхартову штипкаву љубомору тако да је започео да држи разметљиве говоре. Спопао га је дух лаже. На крају се нашао беспомоћан наспрам свог безумног брбљања, а Есма, која се заћуђена упиљила у њега отрча смејући се подругљиво. Иако је до редовног поласка у школу имао још годину дана времена у то време су његови родитељи решили да га пошаљу у разред за припрему који је водио један стари учитељ по имену Хершкам. Господин Саветодавац, који је пуно држао до Енгелхартовог талента и неговао велика очекивања од његове будућности, беше нестрпљив да га види да улази у круг живота; да пије са извора знања. Мислио је на своју сопствену младост пуну одрицања и труда. Још првих година свог брака је волео садржајне разговоре и добре књиге и сачувао је сањалачку пажњу за све што му је било ускрачено духовно и није му се дало услед спољних услова. |